ПРОЛЕЋЕ, НАЈЗАД

У дворишту Нене Радуловић, наше песникиње, расте ова лепа магнолија, са децом расте и њена  песма.

СЛАВИША КРСТИЋ

*

Таласи. Подупиру чамац тако да он ипак не тоне. Подупиру га нежним, смирујућим шапатом.
Чамац. У њему је заспао месец. Могло би се рећи и да је реч о банани остављеној да преноћи на дрвеном асталу, али то би већ било превише.
Ноћ. Ту и тамо извирује иза обасјаних делова, тек да нас подсети на присуство свог вела које нам набацује на очи. Као дете које се игра жмурке.
Вео. Попут продужетака трепавица с лица женске фигуре пада на њен видокруг. Тако сопственим мраком обасјава и део онога што ми видимо.
Жена. Окренута је лику који слути у тами. Привлачи је његова мрачна маска и израз на њој. На граници туге и зверског беса, он за њу представља неодољиви бол.
Тама. Пронашао сам је сишавши у пећину, ходајући за светлим камењем. Она је последње што су удахнули фосили које сам тамо срео.
Светлост. Дух фосила рибе са идејом о летењу, заустављене у пливању кроз стене. Згрчен у њеном последњем даху, наградио ме је својим причама.
Риба. Некада, можда, златна. На електрокардиограмском снимку рада њеног некадашњег срца јасно се виде обриси планина кроз које се сада приближила облацима.
Облаци. Поприште снова о летењу. Огледани у таласима, подупиру чамац тако да он, ипак, не тоне.

МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ (14.2.1932. – 24.6.1986.)

ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР

Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа.
Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.

Са носом дечачким прилепљеним
уз окно вагона,

нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,

путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.

Да мало немам план.

Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.

Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.

ТАЊА ЂУРЂЕВИЋ, ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ

                           КАКО  ЈЕ  МАЛА  ЗГАЗИЛА  ГУШТЕРА

           Говорили су о мени као о млађаном песнику с потенцијалом, радо су ме објављивали по часописима, добијао сам сјајне критике у књижевним круговима. У својој паланци сам био звезда и што сам постајао афирмисанији, то сам бивао охолији, нарочито према суграђанкама-гимназијалкама, а и оним старијим, без разлике, само ако бих нањушио њихово занимање... 

Мала је предњачила у том интересовању, скоро да ме је прогањала, пратила на промоцијама, дотурала ми и потурала своје тинејџ-песмице, због мене се узносила и заносила поезијом изазивајући мој подсмех, неретко и ругање у мушким разговорима, на које сам себи, заборављајући каква је моја улога у тој малој средини, све чешће давао право. Чак сам, подишавши својој сујети, с Малом имао неколико невероватних, страсних сусрета, решен да узмем понуђено а да за узврат баш ништа не дам јер то је моје право – право великог, вансеријског уметника. Чињеница да ће једна веома млада девојка још више загазити у бујицу једностране заљубљености због које ће неминовно патити, није ме плашила, напротив, забављала ме је – јако ми је импоновало када неко због мене прави будалу од себе.

Само једно тада нисам знао а то је да поезија има своје несхватљиве аршине и да ће ненадано испод свог крила испустити (ме) 'тића (бајаги нехотице) кад увиди да је кљукање незахвалног жутокљунца метафором из чисте болећивости – један крајње ћорав посао. ,,Твоје песме су лаж, 'тићу мој“, чух пре него што сам се разбио о тло и то беше последње што сам од поезије чуо и добио. Још састављам своје делове, безуспешно, јер се више не уклапају у стара лежишта а нема ни Мале да ме ,,подмаже“ слепилом свог идолопоклонства, одавно је отишла. Доле, на земљи, за мене више ништа није исто јер од високолетача претекао је некакав гмизавац.

            Дошао сам на промоцију званично проглашене збирке песама године. Ауторкино име, вероватно псеудоним, провлачило се кроз све медије а мене је ужасно дражила тајновитост дотичне и толика прашина подигнута око цмиздраве, женске поезије, бљак! Жарко сам желео да видим ту извикану поетесу, и докопам се њене књиге, над којом бих се касније иживљавао покличима - какав шунд, какво смеће, какве бљувотине!

           Песникиња је била пар екселанс дама, у забит мога места сумњам да је икад залутала лепша. И никако ми не беше јасно, зашто је уопште дошла у забит, жив сам се јео од интезивирања целе енигме у којој сам био тако небитан и очигледно некомпетентан да је решим. А још сам се више деморалисао када сам чуо песме, ни у најперфиднијем делу свог бића нисам им успевао наћи замерку.

Кротко, а како сам другачије па могао, стао сам у ред да ми ауторка потпише купљену књигу. То се косило са мојом традицијом неодавања поштовања икоме али, капирао сам да би прелепу даму болело уво на мој игнор, не би ни приметила, па бих опет сâм био на губитку.

Како сам се ближио прелепом лицу, тако ми је бивало магнетније. И познатије. И милије. И сензационалније.

Мала, то је Мала!!! Каква срећа!

          ,,Ваше име, господине, или колега? На кога да гласи посвета?... Како беше, САЛАМАНДЕР је био Ваш псеудоним, ако се добро сећам?! А зашто не даждевњак? Или гуштер? Избегавајте варваризме, колега, нисте узоран србиста, види се да не пратите токове...“

             И иначе, гуштери су без гласа... Али, где је Мала?          

ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2014 - ПОЕЗИЈА

Боја дувана

Горан Лабудовић Шарло

Ижеднео поток

засеца вилин коњиц

у сутон лета,

игра се са гладном годином

са сушом

са умором живих бића

и нежних ствари.

У гласницима сумрака

раздања буде

још само у очима пастрмке.

Кукурузна гора добила

боју дувана, свила боју смрти.

Ветра нема осим оног на тавану,

а тамо ноћ радосна

придржава цео један век.

Лето спаковано

јесен се усељава тихо,

калаузом отвара нови свет.

Ујутру командује

преподневна узбрдица

предвече све ионако

низбрдо креће,

речи с врха језика

не служе ничему.

Неименовани мајури

опрљени сушом

попут сељака прогорелих

ногавица који зна

ко му је упалио сено

и свеједно коси нове дукате

маслачка, да плати себи одштету.

Друга ствар

Ненад Глишић

научили смо да примамо лоше вести

нарочито

откако углавном такве долазе

бавимо се временом

али не и вечношћу јер

вечност је

кад време истекне

знамо где можемо

да се вратимо увек

друга је ствар

што ту не долазимо

никад

Залогаји

Каја Панчић – Миленковић

Мајка је седела у чело стола

као да је сам Бог ту посадио

и заборавио.

И дан – данас седи на истом месту,

гледа у сто и тањир

који продужава њен живот.

Једе и ћути

као да разговара са Богом

који је испунио њен живот

до дна.

Све је тада било Божје у њој:

од мотике и виле пуне сена

до чиније пуне јабука

које је доносила после вечере

уместо колача.

Још седи за столом.

Кад осетим самоћу

она подигне поглед са тањира

и спусти залогај у грло.

Парцела

Ана Никвул

никако ми није јасно

што су ми сви углас рекли

ти стварно ниси нормална

кад сам сва важна саопштила

да сам била на гробљу да купим парцелу

и да сам на том месту посадила стручак

украдених љубичица из градског парка

остатак приче нису хтели ни да слушају

а то је да недељом кад не знам шта ћу са собом

одем на гробље легнем и баш ме брига за све

онда попијемо чај ја и ја

и све ми потаман

кад кренем упалим цигару забодем је у земљу

и трудим се да стигнем у свој дом

пре него што изгорим

ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2014 - ПРИЧЕ

Експеримент

Богданка Крстић

Више пута је мислила на ово. А сада, десило се. Дошла је до пруге. Страх је гутао сваку ћелију мозга док се полако спуштала на земљу. Легла је потрбушке у правцу села. Све нервне ћелије су се претварале у претеће чекање потмуле тутњаве. Читава вечност је прошла од прве помисли на оно, до ветра који је почео снажно да је шиба по лицу и олујне грмљавине челика преко вагона. Умирала је у сваком атому побеснелих точкова, док јој је Анина крв прскала лице.

Одједном, ветар је нагло смршао. Ливадом се церекао последњи вагон. Вода се цедила из сваког квадратног центиметра одеће. Полако је подизала своје слепљене капке и угледала готово испред носа безбрижни маслачак на збуњено зеленој измаглици.

Киклопи

Иван Томић Мистер

Волели се киклоп и киклопка и добили киклопче.

Киклопче је могло да се расклопи и склопи за неколико минута, јер се сваки његов део уклапао са сваким другим његовим делом, ма где он био унутар киклопчета или на киклопчету.

Киклоп и киклопка су тако расклапали и склапали своје киклопче, расклапали и склапали, док им није досадило да га расклапају и склапају. Онда су престали. Рекли су му: Киклопче наше, мрзи нас да те стално расклапамо и склапамо, али ми те и даље волимо.

Киклопче их је гледало својим великим, јединим оком, и није ништа разумело. Недостајало му је расклапање, а нарочито склапање. Некада више прво, а некада друго. Најтеже је, међутим, било када почну да му недостају подједнако.

Када је порасло, киклопче је расклопило киклопа и киклопку, али их потом није склопило. Рекло им је: Киклопи моји, расклопио сам вас али ме сада мрзи да вас склапам, иако вас и даље волим.

Два велика неуклопљена ока гледала су га, свако за себе, као да га свако из свог угла, и на свој начин, потпуно разуме.

  

Берлин

Анђелко Ердељанин

Сањао сам Берлински филмски фестивал. У сну је неко наш освојио Великог сребрног медведа (или тако нешто), а ми се овде договарамо ко ће ићи у Берлин на завршну свечаност фестивала са доделом награда. Има више заинтересованих кандидата. Само се ја не изјашњавам. Најзад ме питају да ли бих и ја ишао у Берлин.

Што се мене тиче, рекао сам, ја у Берлин идем само у случају трећег светског рата, негде пред крај, кад будемо терали Немце!

Чаша апсинта

(посвећена уметницима с краја 19. и почетка 20. века)

Зоран Тодор.

Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао: – Тодор.

– Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам привид, појава која хоће да те заведе – рекла је, привукла ме себи и одвукла у дубину душе.