ČITAONICA

 

Elijas Portolu – Gracija Deleda

Roman preveo sa italijanskog: Roman Vehovec; prevod priča: Aleksandar Stojković, Dalija Stojković de Sarno; Vega media, 2004, Novi Sad; str. 278

                                                  ***

Nobelova nagrada za 1926. godinu; Gracija Deleda (1971 – 1936)

                                                  ***

Rođena je na Sardniji gde je završila samo osnovnu školu, ali joj je Sardinija ostala trajni izvor inspiracije. Nakon udaje živi u Rimu do kraja života; ima dva sina.

                                                  ***

[Iz govora predsednika Nobelove fondacije, 10. decembra, 1927. godine:]

[Na Sardiniji:] Tamo vlada samo jedan zakon: poštuj snagu čoveka i rugaj se društvenoj nepravdi“. (270)

                                                  [...]

[Gracija Deleda:] Nije imala prilike da stekne visoko obrazovanje i, kao i ostala deca srednje klase u ovoj oblasti, išla je samo u lokalnu školu. Kasnije je pohađala nekoliko časova francuskog i italijanskog, jer njena porodica je kod kuće govorila samo sardinskim dijalektom. Dakle, njeno obrazovanje nije bilo široko. Međutim, bila je potpuno upoznata i oduševljena narodnim pesmama svog grada, njegovim crkvenim pesmama posvećenim svecima, baladama i uspavankama. Takođe, poznavala je legende i tradicije Nuora. Osim toga, imala je prilike da kod kuće pročita nekoliko italijanskih književnih dela i nekoliko prevedenih romana, jer je, po sardinskim standardima, njena porodica bila relativno dobrostojeća. [...] Priznata je za jednu od najboljih mladih žena pisaca u Italiji.

Ona je, u stvari, napravila jedno veliko otkriće – otkrila je Sardiniju. (271-272)

                                                  [...]

[...] njena kompozicija nema tako snažnu konzistenciju koja bi možda bila poželjna [...]. U oslikavanju prirode jedva da joj ima ravnog u evropskoj književnosti. (272, 273)

                                                  [...]

U romanima Gracije Delede, više nego u većini ostalih romana, čovek i priroda čine jedinstvo. (273)

                                                  ***

Gracija Deleda je majstor umetnosti u spajanju realizma i idealizma. (274)

                                                  [...]

[...] nikada se nije uplitala u tekuće političke, socijalne ili književne polemike. (274)

                                                  [...]

[Gracija Deleda:] Sudbina je htela da se rodim u srcu usamljene Sardinije. Pa ipak, čak i da sam rođena u Rimu, ili Štokholmu, ne bih bila drugačija. Uvek bih bila ono što jesam – duša koja je obuzeta strašću prema životnim problemima i koja jasno prihvata ljude onakvima kakvi jesu, dok još uvek veruje da mogu biti bolji i da ih niko drugi, no oni sami, sprečava da ostvare carstvo božje na zemlji. (274)

                                                  [...]

Alfred Nobel je želeo da nagrada za književnost pripadne nekome ko je u svojim delima čovečanstvu dao nektar koji uliva zdravlje i energiju moralnog života. Udovoljavajući njegovim željama, Švedska akademija je nagradu dodelila Graciji Deledi, „za njena idealizmom inspirisana dela, koja jasno oslikavaju život na njenom rodnom ostrvu i koja se s dubokim saosećanjem bave opštim ljudskim problemima“.

                                                  ***

Napisala je preko četrdeset novela i prevela Balzakovu Evgeniju Grande i ostala uvek prepoznatljiva po svom stilu koji je nepretenciozan, ali istovremeno do tančina uglačan. Narativna deskripcija, kojom postiže izvanredan tempo pripovedanja, moralnost i visoki etički principi, učinili su da Gracija Deleda postane i ostane jedan od najznačajnijih italijanskih pripovedača. (278)

                                                  ***

Potresna priča o Elijasovoj ljubavnoj strasti prema verenici a kasnije venčanoj ženi rođenog brata, o neprestanom sukobu svetovnog i svetog u Elijasovoj duši.

Radnja počinje u vreme kada se dvadesetogodišnji Elijas, nakon trogodišnje zatvorske kazne zbog lopovluka, vratio u svoj dom na Sardiniji. Usledio je fatalni susret njegov sa Marijom Magdalenom, bratovljevom verenicom. Hamletovski neodlučan, vernik neprestano razjedan grižom savesti, Elijas ne odoleva zovu tela te povremeno seksualno opšti sa snahom Magdalenom. Iz te veze rađa se sin, zvanično bratovljev.

U pokušaju da sačuva porodični ugled, izbegne sukob sa bratom ali i sačuva svoju dušu, Elijas je, još od vremena obostranog zaljubljivanja na prvi pogled, tražio savete, najpre od Martinua, otresitog i iskustvom bogatog svetovnjaka. Jednog trenutka Martinu je shvatio da nije odgovarajući savetnik nekome ko je pod verskom dominacijom. On kaže:

„Ah, Elijase Portolu, nisam ja mudrac; ali znam da ne može svaka cipela na svaku nogu. Ti, koji veruješ u Boga i u satanu, došao si da tražiš savet od mene koji verujem samo u snagu čoveka; pogrešio si, a pogrešio sam i ja kada sam ti davao savete koji ne odgovaraju tvojoj prirodi; eto kakva je moja mudrost, Elijase! I magarac je mudriji od mene! I ja ću da ti kažem: ko zna, možda sam ti naneo štetu, umesto da ti koristim? Ti moraš da odeš po savet nekom božjem čoveku. Još uvek ima vremena za to. Eto.“ (119)

Drugi savetodavac, pop Porkedu, smatra da je jedino ispravno rešenje da Elijas ostane sveštenik. I mada u Elijasu jenjava strast prema Magdaleni, čvrsto ga za svetovni život vezuje postojanje sina te kao da izbegava Porkeduov predlog.

Ubrzo umire brat Pjetro. Magdalenin pokušaj, na način više racionalan nego strastven, da Elijas i ona zvanično postanu muž i žena (što u toj sredini ne bi bilo neviđeno), nije oduševio Elijasa i on prihvata sveštenički poziv, mada je ludeo od ljubomore jer se Magdaleni sve očiglednije približavao jedan njegov bogati rođak. Ali kad uskoro umire i Elijasov i Magdalenin sin, Elijas shvata da je konačno „njegova duša bila sama, pročišćena bolom, sama i oslobođena od svake ljudske strasti, pred licem Gospodina, velikog i milosrdnog“ (167).

Drugi deo ove knjige naslovljen je Kratke priče: na stotinak strana nalazi se dvadesetak zanimljivih priča.

                                                                                                 Radmila Kovandžić