Mилица Јефтимијевић Лилић
Враћам се себи
ко путник с дуге пловидбе обали
преко херменеутике,
разумевања и тумачења текста
и право у средиште себе,
те с неверицом питам,
где сам то била,
странствовала, од обала бића
залутала неосетно,
носећи бреме свакодневља,
позобаних сати
што минуше мимо ума
тек кожом шарајући
графите пролазности.
А мноштво мисли, речи
прегажених у трку,
ко бисери кад клизну
низ прса падајући,
све је нестало без еха,
тај мртви део мене,
неосветљене.
Ал', ево зрака,
пута к себи,средишту бића –
дубока мисао подиже ме:
Дилтај, Шлајермахер,
моћ поимања тајне текста.
И тиха крепост обузима ме.
Будим се, духом јачам
ка себи корачам,
блаженство нараста.
Умом узвишени стоје,
ту су да нас напоје,
подигну, просветле,
Логос посведоче,
непролазно време
своје мисли
у наше смртне дане,
преточе!
О, Оче, иже јеси,
у нечем, ипак,
успео си!
Али о блату из ког нас сазда,
Дал' мислио си:
шта може дати!
Шта рађати!
Нема коментара:
Постави коментар