среда, 02. март 2011.

Миодраг Милуновић

И тако, годинамa

Гледам је снену како дише
уснула у постељи
у којој сам некада
драги гост био.
Погледи гладни
дугоноги
корачају стазама
на којима репови слутњи
омчу од сребра ткају.
Тамо
где се зло са добрим сусреће
застанем да предахнем.
Сачекам јутро
што на њеном узглављу
чека да се роди.
И све је исто.
Иста је соба у којој
доручкујемо ћутњу.
Мириси
који не стигну
да се додирну
и да бар на трен спојени
падну у предсобље
уснулих душа.
Само жеља
неспутана
ногу умотаних у свилу
да понос не разбуди
корача рубом изгубљеног крика,
и тако
годинама.

Нема коментара:

Постави коментар