субота, 05. март 2011.

Милош Сакић

Чекајући поноћ

Чекам да се на часовнику
склопе казаљке
да поклопе онај магични број
дванаест
Чекам као
на неком слепом колосеку
да се нешто живо појави
у далеком звуку захуктале машине
можда већ ту близу мене
иза угла станичног бифеа
или на прозору
отправника возова

Чекам већ дуго
Поноћ никако да стигне
Мислим да ни она не зна разлог
свог недоласка
Чекамо заједно
ја и мој изгубљени град
запаљен негде у подсвести
Чувамо један другоме сан
пратимо сенке дана
што превалисмо преко уморних плећа
Чекам дванаест
да откуца у мојој глави

Слушам протицање судбине
Одјекује њен ехо
као у кутији
какофонично и туробно
у исти час
док часовник живота
избија последње минуте

Нисам ту да пратим
топот откуцаја
Желим у земљу да закопам
наше будности
Можда желим да кренем
у сусрет суровој неизбежности
Правац не постоји
Куда онда отићи
А можда бих
да пробудим у себи наду
када у другим људима
она увелико буде
уздисала
у сну без повратка
једном да се усидрим
и дочекам дванаест

Негде сам ипак дошао
Преварио сам живот
истински га уклонио
са позорнице
Угасио песму птица
савладао самоћу и страх

Пратим откуцаје срца
откуцаје града
који је некада био мој
а сада је пуст
са сетним вечерима
и једним спомеником
у зеленилу парка
крај кога тиња свећа
мојих надања

Сат је стао
минут до дванаест

Нема коментара:

Постави коментар