С А Х Р А Н А
Имам шездесет и четири године. Отворио сам мали ресторан на периферији Париза и постао угледан и цењен господин.
После много година опет сам у Србији, у њеном блату, истом оном које сам понекад сањао ни сам не знајући зашто, али које ме је једино дочекало са пута, непромењено, труло, мада у приметном изумирању. Само овог пута нисам био у дроњцима, него у кожним ципелама и скупом оделу.
Крај мене пролази посмртна поворка, достојанствено или можда пркосно. Гледам у велики храстов крст који сићушни дечак једва носи. Нисам запазио ни име ни годину рођења, али знам да је то мој пријатељ из младости.
После сахране улазимо у пространо двориште. Сењак на истом месту. Велики дуд на средини дворишта раширио је крошњу по целом дворишту. Ту смо некада проводили време у хладовини и безбрижним младићким плановима. Стара кућа у којој је живео више се не користи. Крај ње је нова, велика из које жене носе тањире да поставе велики дрвени сто под дудом.
Мирис босиљка. Неко ме позва да седнем. Не опирем се, седам. Нас дванаесторо ћутећи испитујемо своје суседе за столом.
- Био је добар човек, Бог да му душу опрости. – Чуо се глас испод црне мараме.
Жена крај мене навуче мараму као да се жели покрити.
-Хоће ли овде сести неко, слободно је? - Упитах погледавши празно место на зачељу.
Тајац.
Жене се прекрстише. Мушкарци ме пресекоше погледима.
- То је за покојника, – неко рече.
Претрнух. Како сам то могао заборавити.
- Ко си ти? Упита онај глас.
- Ко сам ја, заиста? Ко сам, у ствари, ја?
Устадох и одох с тим питањем у свести, а не знам ни да ли сам се прекрстио.
Нема коментара:
Постави коментар