Ђорђе Радовић

Сећање...

Из збирке Друга страна живота:

ПОСЛЕДЊЕ ПРЕБИВАЛИШТЕ

Сада када се крећем уназадно,
побегоше звезде обесхрабрене.

Васионом лете моје речи које нисам до краја изговорио,
у неким непознатим вртовима тражим трагове детињства:
један цвет у предвечерје,
једну дугу што се стално губи,
себе, у пределу Великих кола,
око што гледа у свет!

Долазе ми непознати крајеви.
Хиљаде светаца траже ме.

Знам последње пребивалиште!

Не боли то сазнање.
Тражи ме предак а не зове ме...
Заспаћу крај његове сабље.

ДРУГА СТРАНА ЖИВОТА

Бежао сам у непознате пределе,
са чергарима пио,
са просјацима спавао,
робијаше бивше тешио,
над поломљеним вратима плакао,
пуштао дамаре да свој посао раде,
себе лагао...
само да бих пронашао
време незаустављено,
пролаз неоткривени,
што на другу страну живота води!

И кад схватих
уклети песник да сам,
врата се сама отворише.