четвртак, 18. децембар 2014.

ИЗВОРНИК 5



КОСАЧ

Шишти железо љуто, огњена змија кроз зрелу траву,
набрекле мишице, откоси замном теку,
падају зелене влати ко да таманим јаву,
не да се ливада пре мрака, а већ чујем тела јој јеку.

Све мирише на њену крупну дојку, на бујна недра,
и таласи овог класја на пламену њену косу,
и трешња у суседној њиви има облик њеног бедра,
не могу више, хоћу да је осетим податно врелу у откосу.

О, боже мој, колико још има до вечери, до таме,
до њене жежене усне колико још откоса мора да легне,
даћу ову и још три најбоље ливаде за њено голо раме,
и све њиве за њен глас кад мушка ми рука у струку је стегне.

Мирише све, баш све, на њену игру, на нежне прсте,
на различак кад јој се у оку запали плави,
ево овде су ме додирнуле, још гори, њене дојке чврсте,
па молим небеске свеце и доброг бога молим да нас не растави.

Милко Стојковић

Нема коментара:

Постави коментар