КОСАЧ
Шишти
железо љуто, огњена змија кроз зрелу траву,
набрекле
мишице, откоси замном теку,
падају
зелене влати ко да таманим јаву,
не
да се ливада пре мрака, а већ чујем тела јој јеку.
Све
мирише на њену крупну дојку, на бујна недра,
и
таласи овог класја на пламену њену косу,
и
трешња у суседној њиви има облик њеног бедра,
не
могу више, хоћу да је осетим податно врелу у откосу.
О,
боже мој, колико још има до вечери, до таме,
до
њене жежене усне колико још откоса мора да легне,
даћу
ову и још три најбоље ливаде за њено голо раме,
и
све њиве за њен глас кад мушка ми рука у струку је стегне.
Мирише
све, баш све, на њену игру, на нежне прсте,
на
различак кад јој се у оку запали плави,
ево
овде су ме додирнуле, још гори, њене дојке чврсте,
па
молим небеске свеце и доброг бога молим да нас не растави.
Милко
Стојковић
Нема коментара:
Постави коментар