среда, 24. децембар 2014.

ДАРИВАЊЕ



Тодора Шкоро
ОПОМЕНА

Пази како ме узимаш,
ја се дајем само цела.
Не веруј зато
мом нежном осмеху,
замишљеном погледу и шапату.
Не веруј
ниједној варци тела,
оно хоће да те обмане
неопрезног
док мислиш
како ти мене освајаш.
У само једном трепрају
претворићу се у буктињу,
у невесту испод пламеног вела,
у краљицу, а не у робињу.
Зато пази како ме узимаш,
буди спреман све да изгубиш,
да последњи пут љубиш
и освајаш.
Пази, ја све узимам
јер се и дајем цела.

НЕВИДЕЛО

Јутро ми је рекло
да си био ноћ
и невидело
и тама
А није знало
откуда бол
и бег у сан
лажљиво,
Јутро је било
обмана
а истина остајемо
сан, ти и ја сама.

НЕМАМ ВРЕМЕНА

Немам времена
да поново ми
до небеса израсте дрво
с неким посађено,
да заволим све његове мане,
да нам жеља у исту мисао стане,
да он чини оно што сневам,
а ја да оживљавам његове снове.
Немам времена,
а ни вере у то немам.

(Из књиге поезије ,,Суђаја ми дала“, Београд: ЕтноСтил, 2010.)


Нема коментара:

Постави коментар