ЧОВЕК ЦРТА КУЋУ
Олга Манчић Ружић Лодика
Човек црта кућу
и у њој гради снове.
Кључем затвара углове
и пази да му ветар
не однесе вртове,
шарене вртове
у којима ће
садити будуће немире.
Љубав му с леве стране,
удара под ребром.
Заокружен собом
и сновиђењем,
кажипрстом по небу слика
прстенове,
зелене кругове
кроз које ће
Сунце у комадима,
слетати
као златни голубови.
Човек црта кућу
и дограђује снове.
Дођоше синови
поставише нове темеље
и зидове од стакла.
Човек узе крст
и оде у земљу
да црта нове просторе.
ВИЈУГЕ
Расуте по
мисаоном путу,
хватам речи.
Корак по корак.
У расцепу кривудавих вијуга,
звечи тишина.
Кротим звер.
Замка.
У бездан откотрља се
глава музе и
неколико лупежа
Притајених у мрачним
Одајама свести.
Пођох безглаво.
У задњем тренутку
РЕЧ ме повуче
снагом воље
на светлост дана.
Од тада
увек се
ње држим.
Из збирке поезије ,,Метафора глине", Културни центар Параћин 2007.
Из збирке поезије ,,Метафора глине", Културни центар Параћин 2007.
Нема коментара:
Постави коментар