субота, 13. децембар 2014.

О ЧИТАЊУ



Кајоко Јамасаки
Читам у Политици из песничке књиге, драге ми Кајоко и мислим, ко би ми веровао, а и они који су били у моме друштву (већ их се и не сећам), осим господина Зорана Вацића, који пре неки дан промаче са наочарима попут Џона Ленона и црном шеширу, који је био домаћин првог и јединог гостовања Кајоко Јамасаки у нашем граду, у простору некадашње графичке галерије, коју иселише као због влаге, па уселише партију, која више није ни у власти, али држи кључеве. Почех о поезији а заврших у политици, какве ли везе имају, баш сам се ишчашила. 
А малену књижицу наштампали у нашем граду, Центар за Културу, у 38 нумерисаних примерака. И написала ми је посвету, један једини знак, ЉУБАВ. И срела сам је још једном на сајму књига када је Јапан био домаћин и поклонила јој своју књигу поезије и не љутим се ако је оставила некоме. Нити је моја књига нека, нити ме зна, али ето тако сам хтела. Кажу данас сви штампају, па нека штампају, неко се коцка, неко купи кожне чизме, неко оде у Рим, нека и наштампа књигу, ако воли. 
Пре неки дан оставих књигу што сам наштампала за своју душу, возачу аутобуса, фирма у пропадању, а он слуша музику, по мојој вољи. Рекох му, нека је поклони некоме кога воли (ако није заборавио) шта то беше. Поклањам је пријатељима за рођендане, фризеркама кад ме добро ошишају, докторима и сестрама кад су љубазне. Ко би у овом мраку и чамотињи поверовао да сам срела Кајоко. А што бих му и говорила. Као да им је до тога стало. Реткима би то име нешто и значило у времену када сви мисле како да плате струју а неки фино обучени свет претура по контејнерима. Мени за радост смеши се Кајоко, изнад главе јој пише Политика, 21 век, Културни додатак, субота 13. децембар 2014.

ПРОЗИРНИ ПРТЉАГ

Мој кофер мора да буде лак.
Да пређем границу, скоро
неприметно, лагано
као дах.

И тамо сам, и овде. А,
невидљива, и овде
и тамо.

ЗИМСКА КУХИЊА

Лагано, лагано успоравај време. Одмарај руку
која љушти кромпир. Посматрај његове
жућкасте, помало љубичасте клице.
Опусти прсте којима држиш нож
док чистиш рибу. Знаш ли шта је
последње риба угледала?

(Кроз окце на мрежи, видела
сам звездано небо. Море
узбуркано. А месец,
леден и млад.)

Благо, благо успоравај. У лонац,
који се загрева на тихој ватри,
убаци чисту душу, да са њом
куваш зимско поврће.

И, спреми човеку јело које
греје његово тело,
јер је оно и
дух.

Као када приносиш вино
и со Богу ватре, отвори
дланове да часно
примиш овај
час.

,,Водени цветови“, Повеља, Краљево, 2014.
   

Нема коментара:

Постави коментар